Posmatrano iz ugla prosečnih Evropljana, Japan bi se mogao učiniti kao poprilično uniformna država, na čijim se svim područjima govori isti jezik, zgrade i ulice deluju identično i sa hi-tech novotarijama primenjenim gde god je to moguće. Ipak, kao što je i slučaj sa bilo kojom drugom zemljom, što pažljivije posmatrate Japan, to ćete uočiti više njegovih raznolikosti. Od specifičnih dijalekta, preko regionalnih kuhinja i jedinstvenih običaja, pa sve do lokalnih automobilskih subkultura.

I dok neke od njih nastaju i nestaju (poput tokijskog Wangan “Ponoćnog kluba“), jedna, pomalo misteriozna, se uspešno održava već tri decenije na izdignutom autoputu Kanjo (“Kandžo“), u samom srcu Osake, drugom po veličini gradu u Japanu. Naime, splet puteva čini “petlju“ dugačku 7.68 km koja tokom noćnih časova postaje arena grupa maskiranih trkača poznatih kao Kanjozoku, koji svoje automobile i vozačke sposobnosti stavljaju na test u rivalskim i prijateljskim nadmetanjima. Iako postoji više Kanjozoku “plemena“, od kojih svako poseduje specifična obeležja, ono što im je svima zajedničko jeste pak preferirano vozilo za juriš – Honda Civic, u višestrukim šemama boja, trkački ogoljene i sa uglavnom blažim mehaničkim doradama.

Spiritualna veza automobilista iz Osake i Hondinog kompakta započela je još početkom 1980-ih, kada su na stazi Suzuka (udaljenoj oko 140 km) održavana popularna automobilska takmičenja, čiji su svi učesnici bili za volanom modela Civic. Inspirisani vozačkim akcijama viđenim na trkama, lokalni ljubitelji brzine kretali su u zajedničke vožnje autoputem Kanjo, pod punim gasom, ne mareći za svoju, a ni bezbednost ostalih učesnika u saobraćaju. Kao što je i očekivano, ovakva dešavanja su vrlo brzo privukla publiku, ali i policijske patrole, te je, kako bi sakrili svoj identitet, većina Kanjozoku trkača počela da nosi maske (medicinske, šaljive, hokejaške…).

Što se tiče samih Kanjozoku mašina, reč je mahom o pomenutim modelima Honda Civic generacija proizvođenih do 2006. godine, sa funkcionalnošću daleko ispred forme. Najveći broj njih ispod svojih hauba krije diskretno modifikovan atmosferski VTEC agregat, mada ni oni sa Type R specifikacijama nisu retki.
Pošto je vizuelni apsekt nevažna stavka kod Kanjozoku automobila, prljavština, ogrebotine, nefarbana plastika i naplatci u raznim bojama su sasvim redovna pojava, a o vlasnikovim namerama, uvek najbolje govore trkački pneumatici. Takođe, neizbežan detalj po uzoru na modele sa staze jeste zaštitna mrežica na bočnom staklu – još jedan način da se Kanjozoku vozač učini manje uočljivim.

Uprkos činjenici da je pre desetak godina japanska policija kroz nekoliko akcija u mnogome doprinela suzbijanju uličnih trka na teritoriji države, Kanjozoku grupe su i danas aktivne, podmlađene novim članovima. Bilo da je reč o želji za dokazivanjem ili adrenalinskom zabavom, ovim Japancima svih uzrasta autoput Kanjo predstavlja mitsko mesto, o čemu govori osmominutni dokumentarni film u prilogu:

(Nikola Jovanović/Foto: speedhunters.com)