Preporučujemo:
 
 
13
Dec

Mazda 1500 / Luce – Kako smo se upoznali…

 
Napisao: Živko Marković
1

Sigurno ste već primetili iz nekih teksova na blogu da volim stare automobile – oldtajmere. Počinje se kupovinom jednog, a ja sam već stigao do kote tri – Honda Civic 1978, Mazda 1500 i Toyota Crown 1968. Nekada sam i ja bio mlad i fin momak, zanimavši se za sve one stvari koje su bile interesantne mojim vršnjacima…

Kada posećujete oldtajmer skupove, jedna stvar vam odmah bude na prvi pogled uočljiva je da su vlasnici mahom starija garda, u skladu sa svojim vozilima. Mladih ima dosta manje, kao da je potrebno da poput vina vaša ljubav prema četvorotočkašima sazri, pa da sa godinama dođete i na taj nivo. Srećom, sa pojavom interneta i foruma, mlađa garda ljubitelja, kojima mnogo više leže moderne tehnologije, dobile su mogućnost da se povežu i druže na jednom mestu. Za naše podneblje jedno standardno mesto okupljanja je forum www.oldtajmeri.rs.

Tako otprilike počinje moja priča o oldtajmerima. Bio sam sasvim mlad i perspektivan ljubitelj. Taman sazreo da prevaziđem “tjuning stajling” fazu (obično je ona prva), i počnem da volim vozila sređena u „clean look“ maniru, uz osvrt na performanse (turbo, nitro, drag, rallye, circuit…), međutim, kod mene ništa ne može ići standardno, tako da sam i ja imao (ne)sreću da mi gospodin Vukašin Herbez, zvani Hemi (inače deo TDB tima), bude blizak drug. Kako to već ide – sa kim si, takav si, a pošto je on veliki ljubitelj starih mašina i jedan od osnivača prvog srpskog oldtajmer foruma koji smo iznad pomenuli, iver ne pada daleko od klade, tako sam se i ja zarazio oldtajmer klicom.

Moje opredeljenje je azijatska auto industrija, tako da je bilo logično da se fokusiram na oldtajmere koji dolaze sa istoka zemljine kugle. Pošto u to vreme korejska auto industrija nije postojala, japanska mi je ostala jedini izbor. Problem koji je prateći ako volite japanske odltajmere je taj što ih u Srbiji do ’90tih godina, skoro i nema, jer su većinom bili samostalni uvozi sa raznih strana. Nisam odredio marku ni model, jedino sigurno bilo je da ga želim odmah! Ono što sam naučio je da poslovica „STRPLJEN-SPAŠEN“ ovde igra izuzetno veliku ulogu. Učite na mojim greškama, čuvajte novac dok se ne pojavi pravi automobil koji baš želite i koji je po velikom broju parametara dobar za projekat.

Ja to nisam mogao, tako da sam počeo grozničavo da pretražujem oglase. Prvo sam krenuo od jedne bele Toyote Celice iz 1978. godine, čijeg sam vlasnika pratio po gradu, i na kraju dobio i test vožnju pride. Nažalost, tada nije planirao da prodaje Celicu, na moju veliku žalost.

Dve godine kasnije on se javio sa željom da mi je proda, ali više nisam imao dovoljno prostora i novca da finansiram tada već četvrti projekat po redu.

Logično je bilo da sam onda krenuo u dalju potragu identičnog primerka, koji smo našli na Novom Beogradu. Nažalost, taj primerak nije bio u reprezentativnom stanju, što je pregled od strane našeg prijatelja Đorđa i potvrdio. Ja sam već bio na granici nestrpljivosti, jer sam morao kupiti oldtajmer po svaku cenu. Uz veliku pomoć i asistenciju gore pomenutog druga Hemija, pronašli smo junaka naše priče u Smederevskoj Palanci.

Biću iskren – atraktivni i lepi oldtajmeri kosookog porekla iz šezdesetih godina postoje, ali se daju izbrojiti na prste jedne ruke. U tu klasu definitivno spada i Mazda 1500, negde prodavana i pod imenom Luce. To i ne čudi, s obzirom da dizajn potpisuje slavni italijanski Bertone, i to od strane još slavnijeg italijanskog dizajnera Giorgetto Giugiaro. Ne bih vas više davio o samom modelu, pošto ga je Hemi opisao na pravi način u posebnom blog postu.

Vratimo se na moju “Smederevku”, kako sam je u šali nazvao. Par poziva, i dogovor je pao na neviđeno. Doduše, ne baš na neviđeno, pošto je isti auto detaljno prostudiran i fotografisan od strane još jednog vatrenog poklonika Mazda brenda Vojkana, zvanog Voćko, koji ujedno vodi bud3.net, odličan blog sa auto tematikom. On i njegov otac Nikola su detaljno pregledali dotičnu Mazdu, te sam uz njegove slike i ocene ja relativno spokojno otišao u kupovinu iste. Samo putešestvije je brzo prošlo, mislim da nikad brže nisam stigao na neko odredište. Ova Mazda je ujedno bila i moja prva samostalna kupovina automobila, čime mi se još više vezuje za srce. Prodavac Mazde ju je uslužno prodavao za drugog, ili trećeg vlasnika (i meni je priča bila pomalo konfuzna), ali je kuriozitet da je ova Mazda od svoje kupovine 1969. godine sve vreme provela u Smederevskoj palanci. To bi možda bila samo priča da bi se auto lakše prodao, ali je pogled u saobraćajnu dozvolu rešio sve dileme: Mazda je zaista prvi put registrovana 04.06.1969. godine u Smederevskoj palanci sa tablicom SM 80-81.

Prvi vlasnik je bio ugledni doktor i on ju je vozio sve do kraja 2000. godine, kada je nažalost umro, a Mazda biva prodata sledećem vlasniku. Dok je vlasnik bio doktor, ona je bila jedna od atrakcija u gradu, jer su uglavnom Zastavina vozila, pre svega Zastava 1300 bili sinonim srednje klase Jugoslavije. Postoji anegdota da se cela bolnica sjurila na parking da vidi novu Mazdu. Ja sam uz auto dobio i originalnu servisnu knjižicu, sa još dodatnih delova i dokumentacije.

U to vreme sam bio dosta neiskusan po pitanju oldtajmera, tako da površan pregled moje Mazde nije otkrio ništa kritično. Naravno, mnogo kasnije, kad je ispeskirana karoserija, bilo je jasno da je Mazda „ušminkana“ za prodaju kako se to u žargonu može reći. No, da se vratimo na priču – igrom slučaja je prodavac bio lokalni mehaničar, koji je “restaurirao” Mazdu sistemom “glavom za glavu” sa lokalnim limarom, te je kombinacija Zastavinih i Golfovih delova bila prosto neizostavna.

Srećom, Smederevska palanka je malo mesto, gde se svi znaju, što nam je čekanje na ugovor o kupovini, porez na prenos, probne tablice i ostale periferalije smanjilo na prihvatljivu meru. Kada bolje razmislim, isto sam prošao sa Hondom i sa Toyotom, pa se može reći da sam srećnik kada je birokratija u pitanju. Treći vlasnik je bio osoba za koju je Mazda i prodavana, u ovom slučaju meni lično. Što se mene tiče, potrudiću se da je zadržim što duže u svom vlasništvu, jer previše je znoja, želje i truda utkano u ovaj primerak, a konačni cilj jeste primerak identičan muzejskom iz Hirošime.

 
 

Komentari

Level3 | 15.12.2012 05:12

Dobra prica i odlicno dokumentovana fotkama. Bravo man!

 

Dodaj komentar

*