Uff, kako je teško kada niste u formi… Sportisti dobiju upalu mišića, vozila zarđaju, a ni pisci blogeri nisu ništa bolji. Kad pogledam da mi je jedan od uvodnih tekstova bila upravo priča o Toyoti Supri, a da posle nisam ispratio celu priču oko tog projekta, jasno je da moja fascinacija legendarnim japanskim GT automobilom osamdesetih zahteva malo detaljnije objašnjenje.

Najbolnija tačka svake restauracije je proces obrade limarije. To je ujedno i najskuplja etapa ovog posla, tako da je pri izboru vozila potrebno opredeliti se za automobil koji je u dobrom limarijskom stanju, kako ne biste morali da imate veoma težak put do kvalitetnog finalnog proizvoda. U suprotnom, limarija može jako lako da se pretvori u “rekonstruktivnu hirurgiju”, a troškovi da nadmaše planirane svote.

U periodu dok su se odvijali radovi na karoseriji, uporedo smo se aktivirali na procesu sređivanja i pripreme ostalih mehaničkih delova i opreme. Peskiran je kompletan trap, prednji most, viljuške i zadnja kruta osovina sa gibnjevima.

Dok prethodnih dana po medijima čitamo o tome kako su ljudi ostali zavejani na putevima i kako vojska Republike Srbije, kao i razne druge formacije priskaču u pomoć građanima, ja se veoma dobro sećam prošle zime kada je palo toliko snega u Novom Sadu, da su ulice totalno opustele. Tada sam imao samo “soft SUV” 4×4 prevoz – Hyundai Santa Fe, te sam se jedino sa njime mogao usuditi da izađem na ulicu, i to mahom samo na bulevare, jer su i oni bili jedva raščišćeni.

Dugo nisam pisao o projektu restauracije Mazda 1500 Luce modela, što ne znači da na njoj nije bilo nikakvih radova u međuvremenu od poslednjeg javljanja. Kod restauracije, nažalost puno faktora zavisi od kompletnog tima ljudi koji rade na projektu – mehaničara, limara, farbara, tapetara, itd. Srećom, mi imamo određenu prednost po tom pitanju, ali i dalje nismo pošteđeni logističkog pritiska i organizacije.