Postoji mnogo razloga zbog kojih stanovnici Japana sa setom spominju 80-te godine prošlog veka. U modernoj istoriji ove države predstavljaju zlatno, nikada zaboravljeno poglavlje “čudesnog“ prosperiteta tokom kojeg se nacionalni dohodak plasirao na drugo mesto u svetu (odmah posle SAD). Rapidan godišnji ekonomski rast, gotovo stoprocentna zaposlenost i rekordno visoke plate, omogućili su žiteljima zemlje izlazećeg Sunca život u blagostanju.

Za razliku od ekonomskog buma od pre dve decenije zasnovanog na rastu izvoza, tokom 1980-ih godina domaća tražnja je bila pokretač japanske ekonomije. Još od posleratnog perioda, sva tehnološka istraživanja su, umesto vojske, bila usmerena u korist privrede i blagostanja građana. Razvoj visokotehnološke industrije i natprosečne plate stimulisali su povećanje domaće tražnje za hi-tech proizvodima, još boljim životnim standardima, unapređenom zdravstvenom zaštitom, ali i kvalitetnijim načinima razonode.

Ogroman potencijal tržišta Japana uvideli su i proizvođači automobila, utrkujući se ko će ponuditi zanimljiviji i ekskluzivniji model. Na putevima zemlje čuvene po minijaturnim Kei vozilima, sportski i luksuzni četvorotočkaši tih godina su postajali sve češći prizor.

U septembru 1986. godine, u zenitu rasta JDM ekonomije, menadžment kompanije Nissan osniva Autech, posebnu diviziju za tuning serijskih modela i stvaranje vozila po meri kosookih kupaca dubljeg džepa. Na mesto predsednika kompanije postavljen je Shinichiro Sakurai (1929-2011), proslavljeni japanski inženjer, jedan od ljudi zaslužnih za nastanak epske dinastije Prince/Nissan Skyline.

Za brz i efektan proboj na domaćem tržištu novoformiranom brendu neophodan je bio atraktivan model visokih performansi kojim će se privući pažnja javnosti i izgraditi pozitivan imidž. Međutim, odlučeno je da se Autechov prvenac značajnije istakne u odnosu na aktuelnu paletu modela matične kompanije. Kako bi dobio dodatnu dozu ekskluzivnosti platformu i mehaniku podariće Nissan sa zadnjim pogonom, a da potpuno originalni dizajn bude poveren nekom od renomiranih italijanskih studija.

Za mehaničku bazu odabran je Leopard F31 (1986-92), kupe zvučnog imena rezervisan za tržište Japana i SAD (kao Infiniti M30), čiji su glavni rivali bile JDM krstarice Mazda Cosmo i Toyota Soarer. Iako monotone pojave, Nissanov grand turer je ispod “kože“ krio niz prijatnih iznenađenja za ljubitelje dinamične vožnje. Srce top verzije bio je trolitarski V6 turbo agregat (VG30DET), koji je prema zvaničnim* fabričkim navodima isporučivao 255 konjskih snaga.

*(Na osnovu džentlmenskog sporazuma između japanskih proizvođača, zvanično je odlučeno da ni jedan serijski automobil ne sme da razvija više od 276ks i maksimalnu brzinu od 180km/h. U realnosti su te brojke neretko bile mnogo veće)

Poput ostalih luksuznih članova porodice Nissan, Leopard je bio opremljen usavršenim sistemom aktivnog ”sonarnog” oslanjanja (Sonar Suspension II) sa dva režima: comfort/sport. Ispod prednjeg branika nalazio se sonarni modul koji je skenirao put i na osnovu tih informacija podešavao oslanjanje omogućavajući bezbednu vožnju. Jedino što je tehnički naprednom Leopardu nedostajalo bilo je ekskluzivno ruho.

Dotadašnja praksa japanskih proizvođača bila je da se za dizajn obrate kućama Pininfarina, Bertone ili Italdesign, što je davalo univerzalno dopadljive i uspešne konfekcijske modele. Uprkos tome, Nissan se obratio milanskom studiju Carrozzeria Zagato, specijalizovanom za maloserijske sportske automobile.

Ugo Zagato, iskusni inženjer u avionskoj industriji I svetskog rata, odlučio je da svoje znanje i veštine upotrebi u stvaranju laganih karoserija za trkačke automobile. Od osnivanja 1919. godine pa do danas, u njegovim radionicama specijalna aluminijumska “odela“ dobilo je na desetine modela marki Abarth, Alfa Romeo, Aston Martin, Cadillac, Ferrari, Maserati… Pri kreiranju svakog od njih, aerodinamika i superiorne performanse bile su na prvom mestu. Upravo u prilog tome govore brojni trijumfi na prestižnim svetskim takmičenjima koje su ostvarili automobili sa stilizovanim “Z“ na bokovima.

Ugovorom sklopljenim 1988. godine između Nissana i Zagata započeo je projekat prvog Autecha, radnog naziva AZ1. Serija ručno rađenog sportiste bila bi ograničena na 200 jedinica isključivo namenjenih za japansko tržište. Kako bi se entuzijastima ponudilo nešto zaista posebno, dizajneri su dobili odrešene ruke ne samo da eksperimentišu sa novim formama, već i da u novi automobil integrišu inovativne detalje. Pored tradicionalnih glinenih modela, u procesu konstuisanja pomogao im je i CAD softver (Computer Aided Design), velika novina 80-ih godina.

Japanski kvalitet i savremena tehnologija ujedinjeni sa italijanskom lepotom, makar na papiru, delovali su kao recept za novu JDM legendu.

U martu 1989. na salonu automobila u Ženevi na Zagatovom štandu veo je skinut sa Nissanovog novog modela Autech Stelvio, izazvavši veliko iznenađenje svetske javnosti. Iako je potencijalni lovac na simpatije kosookih japija teoretski sadržao sve sastojke neophodne za pravi sportski automobil, svojim nekonvencionalnim i neujednačenim izgledom oštro je podelio mišljenja. Ne osvrćući se na kritike automobilskih medija, ovaj grubijan japansko-italijanskog porekla uskoro je u neizmenjenom obliku smelo ušao u limitiranu proizvodnju. Takođe, u istom tom periodu počeo je da se dešava neočekivan scenario – “balon“ japanske ekonomije polako kreće da se izduvava, sa recesijom na vidiku, a samim tim i pretnja za tržište luksuznih automobila.

Sa dizajnerskog aspekta Stelvio je tipičan primer Zagatovog stila 80-ih, klasičnih proporcija, jednostavnih linija, ali sa obiljem nesvakidašnjih detalja. Inspiracija za opštu formu prvog Autecha neskriveno je potekla od avangardnog Aston Martina V8 Zagato (1986-1990), jednog od najbržih 2+2 sportista decenije. Međutim, kako je put do pakla popločan dobrim namerama, tako su i italijanski majstori u težnji za originalnosti od Nissanovog Leoparda stvorili nešto dostojno futurističkih manga crtanih filmova.