Harmonija čoveka i prirode jedan je od najpoznatijih postulata filozofije Japana. Specifičan odnos koji traje hiljadama godina, zasnovan je na poštovanju svog okruženja, a ne dominaciji nad njim. Ovaj narod ne samo da svoje divljenje prema prirodi iskazuje u kniževnosti, likovnoj umetnosti, arhitekturi, kulinarstvu, već se trudi da njene tekovine što više unese u svoj svakodnevni život.

Takođe, nije tajna da u naturalnim lepotama inspiraciju pronalaze i dizajneri automobilske industrije prilikom konstruisanja krstarećih “vrsta“. U potrazi za novim idejama ponekad je dovoljno jednostavno se okrenuti majci prirodi.

Tokom 90-ih godina prošlog veka Toyotine globalne predstavnike u segmentu gradskih modela uglavnom smo mogli okarakterisati kao poprilično monotone i konzervativne, dok su epiteti “atraktivan“, “dinamičan“ i “originalan“ bili rezervisani za sportski trio Celica/MR2/Supra. Međutim, za domaće tržište (JDM), japanski gigant uvek je imao u ponudi po neku retku, endemsku vrstu.

Upravo među takve modele spada i automobil kome je Toyota dala interni kod EXY10, nesvakidašnji kompaktni sportista sa podižućim vratima, koji je sa proizvodnih traka silazio tokom poslednje decenije XX veka.

Priča o nastanku ove egzotične Japanke započeta je na salonu u Tokiju 1987. godine predstavljanjem AXV-II, jednog u nizu Toyotinih eksperimentalnih modela te decenije. Atraktivan, lagan, agilan, a opet ekonomičan i praktičan automobil, bio je vizija gradskog kupea budućnosti, ali i krstarice pogodne za uživanje u pejzažima zemlje izlazećeg Sunca. Pregledna kabina je oblikovana nalik na avionsku kupolu, a najveću prepoznatljivost modelu dao je spektakularni diedarni stil otvaranja vrata po principu leptirovih krila. Automobil je koncepcijski podsećao na prototip Publica Sport predstavljen četvrt veka ranije – takođe baziran na malom gradskom modelu i sa neobičnim načinom ulaska u vozilo.

Za razliku od ostalih prototipova, projekat AXV-II je bio potpuno funkcionalan i skoro spreman za proizvodnju. Mehaničke komponente bile su poreklom od P70 generacije Toyote Starlet, od koje je preuzet motor od 1.3L sa četiri cilindara, četvorostepeni automatski menjač i sistem oslanjanja. Zbog toplog prijema AXV-II kod publike Toyota se odlučila na smeo potez – nastaviti njegov razvoj i otpočeti proizvodnju u limitiranoj seriji.

Nakon dve godine, na tokijskom sajmu 1989. godine, štand Toyote krasila je i serijska verzija krilatog kupea nazvana Sera (kod šasije EXY10). Postavljena u skoro vertikalni položaj, delovala je kao džepna raketa spremna za lansiranje. Neobično ime poteklo je od francuskog glagola koji u futuru znači “dogodiće se“… I zaista je bilo tako, pošto je isporuka prvih primeraka najavljena je već za početak naredne godine. Odlučeno je da se ponudi samo na tržištu Japana i to jedino putem prodajne mreže Toyota Corolla Store.

Prodaja u prvih godinu dana je premašila sva očekivanja, kupce je pronašlo oko 12.000 Sera. Međutim, nakon toga, tražnja je značajno opala, ali je proizvodnja u malim brojkama nastavljena.

Evolucija dizajna AXV-II ka Seri obuhvatila je vizualno omekšavanje linija karoserije, tanje projektorske svetlosne grupe i manju masku hladnjaka, repni spojler i ovalne blatobranske otvore. Karakteristična vrata su ostala nepromenjena, a najveća razlika javila se ispod haube. Sera je dobila “gene“ od potpuno nove generacije modela Starlet (P80) predstavljene tokom 1989. godine.

Toyotina Madam Baterflaj u osnovi ima čeličnu monokok konstrukciju niskog i zaobljenog oblika. Automobil se zvanično vodi kao trovratni hatchback kupe sa 2+2 konfiguracijom sedišta. Serinoj unikatnoj pojavi doprinose ogromna vrata sa staklima izvijenim u krov. Zglobno su fiksirana za A-stub, a prilikom otvaranja podižu se i naginju unapred maksimalno olakšavajući ulazak u vozilo. Patent je prvi put primenjen na Alfa Romeu 33 Stradale, raritetnom sportskom automobilu iz 1967. godine proizvedenom u svega 9 primeraka. Nakon njega, sistem se mogao videti i na takmičarskim prototipovima 24h LeMans, IMSA GTP i grupe C, ali tek je na Seri doživeo masovnu upotrebu.

Ispod staklene “kupole“ sačinjene od 6 elemenata nalazi se bogato opremljen kabinski prostor, pogodan za osobe prosečnog rasta. Da je Sera pravi vozački automobil govori organizacija komandne table – asimetričnog oblika, lako čitljiva i sa najpotrebnijim prekidačima.

Za vozača i suvozača namenjene su sportska sedišta sa “kadicama“, a iza njih je postavljena zadnja klupa, po sredini podeljena fiksnim naslonom za ruke.