Iako je inicijalna reakcija bila veoma povoljna, Toyota nije imala potpuno spreman automobil i sledeće dve godine, provedene su usklađivanju komponenti kao što je manuelni menjač sa pet brzina, četiri disk kočnice, LSD diferencijal, nezavisno vešanje, aluminijumska karoserija i sl. Paralelno sa finalnim razvojem, pred produkcijski primerci su obilazili najpoznatije svetske auto salone i svugde prihvaćeni sa jednakim oduševljenjem i poštovanjem.

Pod budnim okom svog konstruktora Jira Kawane, kao i zvaničnika FIA-e, Toyota je krajem 1966. godine, organizovala događaj na Yatabe test poligonu gde je 2000 GT vožen pod punim gasom, tokom 72 sata i tom prilikom oborio 16 svetskih brzinskih rekorda za vozila svoje klase. Iako su pojedini ljudi iz Toyote, uključujući i samog šefa Fukio Nakagawaeu bili sumnjičavi šta će od celog projekta ispasti, ovaj događaj ih je potpuno razuverio, a pozitivni natpisi u svetskim specijalizovanim časopisima, veoma obradovali. Sledeći principe kompanije, novi model nije mogao biti pušten u prodaju kao polu proizvod ili proizvod kod kog Toyota nije bila potpuno sigurna u kvalitet svih sklopova. Iako je to oduzelo mnogo vremena i prilično uticalo na svest kupaca, 2000 GT se pojavio na tržištu, tek kad je bio 100% spreman, proveren i pouzdan.

Kada se Toyota 2000 GT napokon pojavila pred kupcima, početkom 1967. godine, nije postojalo ništa slično u svetu automobila. Bio je to neverovatno skladan automobil, brižljivo izvajane aluminijumske karoserije, idealnog rasporeda težine između osovina, rasnog pogona i filigranskih detalja.

Enterijer je bio jednako impresivan, sa sedištima od najfinije kože, veoma bogatom instrumentacijom, menjačem od pet brzina i tablom od posebnog drveta prelakiranog klavirskim lakom, kao nevidljivi potpis Yamahe i njene tradicije u proizvodnji muzičkih instrumenata. Stvar koja je posebno privlačila pažnju je stereo radio koji je sam tražio stanice, što je u svetu ondašnje audio tehnike bila naučna fantastika. Pažljivim posmatranjem, moglo se primetiti da je u pitanju skulptura a ne automobil.

Na primer, perfektno hromirani branici nisu bili povezani sa šasijom nego su montirani na karoseriju, što ih je činilo ukrasnim, dizajnerskim detaljem i praktično neupotrebljivim. Prtljažnik skoro nije postojao a putnici preko 1,80m visine su se jedva uspevali da nađu mesta u automobilu, a sve značke i lajsne su ručno farbane. Jednostavno, sofisticiranost celog automobila, delikatnost detalja i preciznost tehnike je podsećala na malu ali vrednu porcelansku figuricu koju nerado uzimate u ruke, plašeći se da je ne oštetite.

Toyota je odmah po početku prodaje aktivno reklamirala 2000 GT na američkom tržištu koje joj je bilo glavna meta. Zbog toga su i tamošnji novinari dobili prve primerke na test i iz period časopisa se može zaključiti da je nova Toyota 2000 GT bila jednako lepa za vožnju kao i za gledanje. Naime, sav trud oko napredne konstrukcije i mehanike se apsolutno isplatio i ovaj automobil se vozio perfektno precizno, sa potpuno neutralnim ležanjem i živahnim performansama. Zbog visokih obrtaja, obrtni moment, odnosno, njegov nedostatak je predstavljao mali problem ali preko 4000 obrtaja, svih 170 Nm je bilo dostupno vozaču. Kočenje je bilo sigurno i bez tragova zamora što je i logično jer je težina 2000 GT bila samo 1100 Kg. Što se tiče konkretnih performansi, ubrzanje od 0 do 100 km/h je bilo oko devet sekundi dok je maksimalna brzina bila oko 200 km/h. Iako ove brojke danas ima polovni Renault Clio 1.5 dci, u ono vreme ovo su bile repektabilne vrednosti.

Ipak, specijalizovani novinari su se složili da auto ima par mana a to su skučenost u enterijeru, prtljažnik male zapremine (posledica konstrukcije šasije), nepostojeći imidž marke i cenu, a ovo poslednje je verovatno bilo i presudno. Naime, 1967. godine, Toyota 2000 GT je u Americi koštala čitavih 7250$. U isto vreme, Toyotini konkurenti u klasi su bili Chevrolet Corvette (4500$), Jaguar E-Type (5500$) i Porsche 911 (6000$), svi snažniji, brži i daleko poznatiji kupcima. Čak je ta cena od 7250$ bila skoro u rangu italijanske egzotike, tipa Lamborghini 400GT koji je koštao oko 9000$. Nema sumnje da je 2000 GT bio jezivo skup za produkciju i da je ta cena bila maksimalno snižena, ali ljudi jednostavno nisu mogli da uzmu Toyotu u razmatranje bez obzira na dobar prijem kod specijalizovane štampe, naprednu tehniku i vrhunske vozne manire.

Najveći problem je bio imidž uprkos tome što se Toyota prodavala u Americi od 1959. godine, ona je uvek bila krajnja margina ponude i nije imala nikavo ime i reputaciju. U momentu kada se 2000GT pojavio, najskuplji model Toyote u Americi je bio Crown koji je koštao 2760$, što je bila cena automobila niže srednje klase. Još jednom možemo iskoristiti poređenje sa nekom aktuelnom kineskom markom koja nekako uspe da predstavi dostojnog protivnika aktuelnom Porscheu 911, ali pokuša da ga prodaje po ceni 30% većoj od direktnog konkurenta. Nepotrebno je komentarisati, takav poduhvat je u startu osuđen na propast i, nažalost, upavo je to bila i Toyotina tužna priča.

I pored slabe inicijalne prodaje, Toyota nije posustajala. Ako nije imalo više šta da se unapredi oko samog automobila, ostalo je dosta toga da se uradi na polju imidža i marketinga i zbog toga je Toyota odlučila da ne žali sredstva i ubaci 2000 GT kao sporednog glumca u novom filmu Jamesa Bonda “Samo dvaput se živi“ iz 1967. godine.

U ovom filmu, kao i u svakom Bondu, automobili igraju posebnu ulogu i za tu priliku Toyota je pripremila dve bele Toyote 2000 GT cabrio. Iako je prvobitno planirano da Bond vozi običnu Toyotu 2000 GT, ispostavilo se da Sean Connery, sa svojih 1,89m visine, ne može da stane u nju sa kamerama i opremom. Producenti su panično kontaktirali Toyotu koja je za samo dve nedelje, isporučila 2 potpuno funkcionalna bela kabrioleta koji su zajedno sa čuvenim Bondovim replikama, Walterom PPK i suvim Martinijem, ušli u legendu filmske trake. Interesantno, Toyota nikad nije oficijelno napravila 2000 GT cabrio i ovo je jedini Bond auto koji sam James Bond nije vozio, a u svim scenama ga vozi japanska glumica, Bond devojka, Akiko Wakabayashi.