Kako modernu generaciju japanskog superautomobila ipak još neko vreme nećemo videti na ulicama, osvrnimo se na ono što je njenog prethodnika od pre četvrt veka toliko činilo toliko posebnim…

Nova Tokaido linija – rezultat mudrosti i truda japanskog naroda. (Postament na centralnoj tokijskoj železničkoj stanici). Prvog oktobarskog dana daleke 1964. godine, neposredno uoči otvaranja Olimpijskih igara, u Japanu je okrenuta nova stranica u istoriji železničkog saobraćaja. Elektromotorni voz aerodinamičnog oblika Hikari 1, obojen plavom i bojom slonove kosti, je u tačno 05:59 pojurio sa tokijske železničke stanice i svetlucavom trakom svojih šina išćezao među poljima pirinča. Iako je skazaljka brzinomera uskoro pokazivala preko 200 km/h putnici, smešteni u kabinama sličnim onim u avionu, nisu osećali vibracije, šumove, niti bilo kakav drugi oblik nelagodnosti, jedino posmatrajući kako se pejzaži užurbano smenjuju. Do Osake, svog 515 kilometara udaljenog odredišta (do kojeg je konvencionalnom vozu trebalo više od 6 i po časova), “voz metak“ je stigao za okruglo četiri sata, vozeći prosečnom brzinom od 129 km/h.